Čuvar Župe: Manastir Drenča – tišina Lazareve Srbije

Na severnim padinama Župe, pet kilometara od Aleksandrovca, gde se vinogradi spuštaju ka dolini, a brda zaklanjaju put od ostatka sveta, stoji manastir star skoro sedam vekova. Narod ga je pamtio i pod imenom Dušmanica. Podigli su ga ljudi iz najbližeg okruženja kneza Lazara, srušili osvajači, a vreme i ljudski nemar skoro su ga izbrisali. Pa ipak, u Drenči se danas ponovo pali kandilo, ponovo se čuje zvono i ponovo se moli.

„Ovo je manastir Drenča“, predstavlja nam svoju svetinju igumanija Fotina, koja je ovde došla dok je manastir još bio ruševina, bez zidova i bez krova.

Zadužbina oca i sina

Priča o Drenči počinje u vreme kneza Lazara. Jedan od njegovih velikaša, vlastelin Dorotej, ostavio je svetovne časti i zamonašio se. Pre nego što je došao u Župu bio je iguman Hilandara, a zatim je, zajedno sa sinom Danilom, podigao ovaj manastir i posvetio ga Vavedenju Presvete Bogorodice. Godine 1382. Dorotej je manastiru izdao povelju i darovao mu velika imanja oko Kruševca i u Braničevu.

„Arhiepiskop Danilo i njegov otac, monah Dorotej – i jedan i drugi su tu u grobnici, na mestu gde se sahranjuju ktitori. Malo je neobično, jer se arhiepiskopi kod nas uglavnom sahranjuju u Pećkoj patrijaršiji. Ovde mi imamo jednog velikog i veoma obrazovanog arhiepiskopa“, kaže mati Fotina.

Danilo, prvi iguman Drenče, postao je 1390. godine srpski patrijarh – Danilo III. Bio je čovek knjige i jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena. Posle Kosovske bitke napisao je „Slovo o knezu Lazaru“, jedno od najlepših dela srpske srednjovekovne književnosti. Iz ovog tihog župskog manastira potekla je, dakle, jedna od prvih reči kojima je srpski narod oplakao svog kneza.

Hilandar u srcu Župe

Ktitor je sa Svete Gore doneo ne samo iskustvo monaškog života, već i sliku hrama koji je svakodnevno gledao.

„Drenča jako podseća na Hilandar, jer je sam ktitor jedno vreme bio iguman hilandarski, a onda dolazi i podiže Drenču ovde. Nedostaje Milutinova priprata koja postoji u Hilandaru, a inače jako podseća. I verovatno je i duh koji je tada živeo ovde bio hilandarski, jer je iguman to poneo sa sobom – pravo u Drenču“, objašnjava igumanija.

Crkva je zidana u duhu moravske škole, od kamena i opeke, sa bogatom kamenom plastikom oko prozora i portala. A zašto baš na ovom mestu? Odgovor, kaže mati Fotina, posetilac oseti sam.

„Samo kročiš jedan korak u portu i oseti se jedan neobičan, savršen mir. Sad, dok imamo zidove, to je možda prirodno. Međutim, ja sam došla kad nije bilo zidova, ali samo kročiš sa puta u portu i utoneš u neki čudesan mir. Taj mir je verovatno monasima obezbeđivao molitvu – stalnu, umnu molitvu. Tako da su to mesto verovatno izabrali oni umni ljudi koji su se bavili umnom molitvom.“

Ruševina koja je imala krov do 19. veka

Sredinom 15. veka, u turskim pohodima na Srbiju, manastir je razoren i opusteo. Crkva je ipak vekovima ostala da stoji – a ono što osvajači nisu dovršili, dovršilo je vreme.

„Čini mi se da se najviše urušila u moje vreme. Ona je do 1800. i neke godine imala i krov, samo je nedostajalo olovo na tom krovu. Mislim da smo mi našim načinom života doprineli da se ona što pre uruši“, iskrena je mati Fotina.

Prvi konzervatorski radovi izvedeni su sredinom 20. veka, a temeljna obnova usledila je između 2003. i 2006. godine. Crkva je ponovo dobila krov i kube, ali tako da priča o njoj ostane čitljiva: u unutrašnjosti se smenjuju omalterisani zidovi i zidovi bez maltera. „Zidovi bez maltera su stari zidovi, ostavljeni tako da bi se lakše razlikovalo šta je preostalo od stare gradnje“, kaže igumanija.

Kamen koji se vraća kući

Dok je manastir bio pust, kamen Drenče razvlačen je i odnošen. Delovi su završili u kućama, u njivama, pa i u bunarima, a jedan – u drugoj crkvi.

„Nama nedostaje jedan prozor i on se nalazi u crkvi u Aleksandrovcu. Ugrađen je tamo, klesan u kamenu, tako da je prepoznatljivo da je u Drenči bio. Ali mi i sada nalazimo motive rađene u kamenu. Ljudi nam ih donose. Pre tri-četiri godine doneli su nam dva prelepa fragmenta – nađeni su pored bunara, neko je od zgodnijeg kamenja uzidao bunar“, priča mati Fotina.

Na tim fragmentima isklesan je preplet traka – isti ukras kakav je krasio Drenču 1382. godine. Svaki takav kamen vraća deo izgubljene slike.

„Nedostojni čuvari“

Čuvanje svega što je preostalo danas je na sestrama. „Velika je obaveza, ali mi smo svesni da smo nedostojni čuvari ove svetinje. Velika je čast biti u jednoj staroj svetinji, a još veća što su ovde živela i vaspitavala se carska deca.“

Mir o kome govori, kaže, ni posle svih godina ne prestaje da je iznenađuje: „I danas, kada izađete iz porte u grad ili u selo, pa se vratite – čim kročite nogom, svedočite taj čudesan mir.“

Igumanija ne krije ni brigu. „Mislim da srpski narod mnogo malo radi na sebi, da mnogo malo zna, a sa takvim neznanjem ne znamo ni da čuvamo. Mi kao da smo došli ovde da odigramo neku ulogu, kao da život nema veze. Pa kako nema veze? Ima i te kakve veze! I te kakav trud treba da uložimo da bismo dostigli meru rasta onih divova koji ovde leže i onih koji su podizali ovu svetinju.“

Ipak, ima i razloga za radost: „Moram iskreno da kažem da je kod nas crkva mlada – dolaze mladi ljudi i imamo puno dece. To je za radovanje, i hvala Bogu da je tako.“

Pčele, med i lekovito bilje

Manastirski dan ne čine samo molitva i bogosluženje. Sestre Drenče vode i domaćinstvo, a ono što prave nalazi put do ljudi daleko izvan Župe.

„Dosta se bavimo biljem. Imamo i pčele – jedemo med i prodajemo med. Skupljamo bilje i pravimo čajeve i lekove od tog bilja. Pokazalo se to dosta dobro: ljudi uzimaju za neka oboljenja, raduju se, i onda dolaze ponovo da produže lečenje. To je dodatno naše, ali volimo to“, kaže mati Fotina.

Manastir Drenča nalazi se pet kilometara severno od Aleksandrovca, u selu po kome je dobio ime, i proglašen je za spomenik kulture od velikog značaja. Manastirska slava je Vavedenje Presvete Bogorodice, 4. decembra, kada se u porti okupi najviše naroda.

Pre skoro sedam vekova jedan vlastelin ostavio je dvor i sa sinom ovde podigao hram. Turci su ga srušili, ljudi raznosili njegov kamen, a krov je pao skoro na naše oči. Pa ipak, Drenča je ponovo živa – u njoj počivaju njeni ktitori, u njoj se ponovo moli, a sestre i danas čuvaju isti onaj mir zbog kog je manastir ovde i podignut.