Чувар Жупе: Манастир Дренча – тишина Лазареве Србије

На северним падинама Жупе, пет километара од Александровца, где се виногради спуштају ка долини, а брда заклањају пут од остатка света, стоји манастир стар скоро седам векова. Народ га је памтио и под именом Душманица. Подигли су га људи из најближег окружења кнеза Лазара, срушили освајачи, а време и људски немар скоро су га избрисали. Па ипак, у Дренчи се данас поново пали кандило, поново се чује звоно и поново се моли.

„Ово је манастир Дренча“, представља нам своју светињу игуманија Фотина, која је овде дошла док је манастир још био рушевина, без зидова и без крова.

Задужбина оца и сина

Прича о Дренчи почиње у време кнеза Лазара. Један од његових великаша, властелин Доротеј, оставио је световне части и замонашио се. Пре него што је дошао у Жупу био је игуман Хиландара, а затим је, заједно са сином Данилом, подигао овај манастир и посветио га Ваведењу Пресвете Богородице. Године 1382. Доротеј је манастиру издао повељу и даровао му велика имања око Крушевца и у Браничеву.

„Архиепископ Данило и његов отац, монах Доротеј – и један и други су ту у гробници, на месту где се сахрањују ктитори. Мало је необично, јер се архиепископи код нас углавном сахрањују у Пећкој патријаршији. Овде ми имамо једног великог и веома образованог архиепископа“, каже мати Фотина.

Данило, први игуман Дренче, постао је 1390. године српски патријарх – Данило ИИИ. Био је човек књиге и један од најобразованијих људи свог времена. После Косовске битке написао је „Слово о кнезу Лазару“, једно од најлепших дела српске средњовековне књижевности. Из овог тихог жупског манастира потекла је, дакле, једна од првих речи којима је српски народ оплакао свог кнеза.

Хиландар у срцу Жупе

Ктитор је са Свете Горе донео не само искуство монашког живота, већ и слику храма који је свакодневно гледао.

„Дренча јако подсећа на Хиландар, јер је сам ктитор једно време био игуман хиландарски, а онда долази и подиже Дренчу овде. Недостаје Милутинова припрата која постоји у Хиландару, а иначе јако подсећа. И вероватно је и дух који је тада живео овде био хиландарски, јер је игуман то понео са собом – право у Дренчу“, објашњава игуманија.

Црква је зидана у духу моравске школе, од камена и опеке, са богатом каменом пластиком око прозора и портала. А зашто баш на овом месту? Одговор, каже мати Фотина, посетилац осети сам.

„Само крочиш један корак у порту и осети се један необичан, савршен мир. Сад, док имамо зидове, то је можда природно. Међутим, ја сам дошла кад није било зидова, али само крочиш са пута у порту и утонеш у неки чудесан мир. Тај мир је вероватно монасима обезбеђивао молитву – сталну, умну молитву. Тако да су то место вероватно изабрали они умни људи који су се бавили умном молитвом.“

Рушевина која је имала кров до 19. века

Средином 15. века, у турским походима на Србију, манастир је разорен и опустео. Црква је ипак вековима остала да стоји – а оно што освајачи нису довршили, довршило је време.

„Чини ми се да се највише урушила у моје време. Она је до 1800. и неке године имала и кров, само је недостајало олово на том крову. Мислим да смо ми нашим начином живота допринели да се она што пре уруши“, искрена је мати Фотина.

Први конзерваторски радови изведени су средином 20. века, а темељна обнова уследила је између 2003. и 2006. године. Црква је поново добила кров и кубе, али тако да прича о њој остане читљива: у унутрашњости се смењују омалтерисани зидови и зидови без малтера. „Зидови без малтера су стари зидови, остављени тако да би се лакше разликовало шта је преостало од старе градње“, каже игуманија.

Камен који се враћа кући

Док је манастир био пуст, камен Дренче развлачен је и одношен. Делови су завршили у кућама, у њивама, па и у бунарима, а један – у другој цркви.

„Нама недостаје један прозор и он се налази у цркви у Александровцу. Уграђен је тамо, клесан у камену, тако да је препознатљиво да је у Дренчи био. Али ми и сада налазимо мотиве рађене у камену. Људи нам их доносе. Пре три-четири године донели су нам два прелепа фрагмента – нађени су поред бунара, неко је од згоднијег камења узидао бунар“, прича мати Фотина.

На тим фрагментима исклесан је преплет трака – исти украс какав је красио Дренчу 1382. године. Сваки такав камен враћа део изгубљене слике.

„Недостојни чувари“

Чување свега што је преостало данас је на сестрама. „Велика је обавеза, али ми смо свесни да смо недостојни чувари ове светиње. Велика је част бити у једној старој светињи, а још већа што су овде живела и васпитавала се царска деца.“

Мир о коме говори, каже, ни после свих година не престаје да је изненађује: „И данас, када изађете из порте у град или у село, па се вратите – чим крочите ногом, сведочите тај чудесан мир.“

Игуманија не крије ни бригу. „Мислим да српски народ много мало ради на себи, да много мало зна, а са таквим незнањем не знамо ни да чувамо. Ми као да смо дошли овде да одиграмо неку улогу, као да живот нема везе. Па како нема везе? Има и те какве везе! И те какав труд треба да уложимо да бисмо достигли меру раста оних дивова који овде леже и оних који су подизали ову светињу.“

Ипак, има и разлога за радост: „Морам искрено да кажем да је код нас црква млада – долазе млади људи и имамо пуно деце. То је за радовање, и хвала Богу да је тако.“

Пчеле, мед и лековито биље

Манастирски дан не чине само молитва и богослужење. Сестре Дренче воде и домаћинство, а оно што праве налази пут до људи далеко изван Жупе.

„Доста се бавимо биљем. Имамо и пчеле – једемо мед и продајемо мед. Скупљамо биље и правимо чајеве и лекове од тог биља. Показало се то доста добро: људи узимају за нека обољења, радују се, и онда долазе поново да продуже лечење. То је додатно наше, али волимо то“, каже мати Фотина.

Манастир Дренча налази се пет километара северно од Александровца, у селу по коме је добио име, и проглашен је за споменик културе од великог значаја. Манастирска слава је Ваведење Пресвете Богородице, 4. децембра, када се у порти окупи највише народа.

Пре скоро седам векова један властелин оставио је двор и са сином овде подигао храм. Турци су га срушили, људи разносили његов камен, а кров је пао скоро на наше очи. Па ипак, Дренча је поново жива – у њој почивају њени ктитори, у њој се поново моли, а сестре и данас чувају исти онај мир због ког је манастир овде и подигнут.