Вински путеви Књажевца: Од чокота до чаше – Винарија Јовић

На истоку Србије, тамо где се Тимок провлачи између Старе планине, Тупижнице и Ртња, лежи Књажевац – град који су некада звали српском Венецијом. Вино се овде прави дуже него што памте и најстарије књиге. Археолози кажу да је то најмање две хиљаде година. Некадашњи комбинат Џервин пунио је шест милиона литара годишње и слао вино широм Југославије и Европе. Данас су виноград и подрум поново ствар породица.

Једна од њих живи у селу Потркање. Браћа Саша и Јован Јовић одрасла су у винограду и подруму, најпре уз деду, а затим уз оца Миомира Мошу Јовића, дугогодишњег директора Џервина.

„Ми смо малтене рођени у винарији. Вино у нашој породици је буквално у крви", каже Саша Јовић.

Винарија Јовић међу првих је пет или шест приватних подрума основаних у Србији. Почеци се везују за 1987. годину, када је стари породични подрум претворен у архиву, а винарија је регистрована 1995. Прве године биле су без машина, без тржишта и без слободних викенда. Све што се данас ради пумпама и иноксом, некада се радило рукама. Прва моторна муљача била је, како кажу, права револуција.

Архива од 1987. године

Од 1987. године Јовићи чувају по неколико боца сваке бербе. У старом подруму данас лежи више од тридесет година историје. Та архива показује како вино из овог краја стари када му се пусти да стрпљиво сазри. Страним стручњацима који су их посећивали било је тешко да поверују да бела вина из деведесетих и даље могу да буду добра.

Виногорје под Старом Планином

Виногради Јовића леже на 220 до 300 метара надморске висине, под утицајем Старе планине и Тупижнице. Књажевачко виногорје било је прво у Србији које је добило заштићено географско порекло. Код села Равна, на обали Тимока, од првог до четвртог века стајао је римски град и војно утврђење Тимацум Минус. На надгробним споменицима и посуђу из тог времена и данас се види винова лоза.

На четрнаест хектара браћа Јовић узгајају вранац, каберне совињон, шардоне, рајнски ризлинг, совињон блан и мускат хамбург. Правило је једноставно: вино је добро онолико колико је добро грожђе. Ни најбољи виноградар, међутим, не може да утиче на небо. Климатске промене стигле су и до Потркања, а овде се пре свега зову суша.

Подрум грађен три пута

Подрум Јовића грађен је три пута и ширио се како је винарија расла. Данас има танкове од инокса, барик салу и простор за око 150.000 литара. Поред најсавременије опреме и данас стоје старе, ручно преправљане цистерне, које нико није склонио. Браћа су од почетка знала да не желе масовну производњу. Свака сорта тражи свој пут, од бербе и хлађења грожђа, преко ферментације, до одлежавања.

Потркањски вранац и Вишњица

Најпознатије вино ове куће је Потркањски вранац. Та сорта се везује за Црну Гору и Македонију, али овде, на једној од најисточнијих тачака свог узгоја, даје потпуно другачије вино. Берба 2003. проглашена је најбољим вином од аутохтоних сорти на међународној дегустацији, а берба 2019. запажена је на такмичењу Цонцоурс Мондиал де Bruxelles.

„Наш вранац је живахан, воћни, разигран", каже Саша Јовић.

Најнеобичније пиће из овог подрума ипак није направљено од грожђа. Вишњица је настала као очев експеримент са облачинском вишњом, а 2006. године у Бриселу је представљена као јединствено и оригинално пиће. У архиви се чувају и вињак старији од двадесет година и ракија Трибулус, са лековитим биљем са Старе планине.

Вино као уживање

Обојица браће су машински инжењери, а вино је дуго било, како кажу, „скуп хоби". Када су почињали, у Србији је било пет или шест приватних подрума, а данас их има скоро шест стотина. Књажевац је део винског пута који од Ниша, преко Сврљига, води до Неготина. Дегустациона сала у Потркању отворена је за све који желе да пробају вино тамо где настаје.

„Потрошачима бих поручио да избегну предрасуде и да се препусте уживању. Ми вино посматрамо као уживање, а не као алкохол", каже Саша Јовић.

Винарија Јовић није највећа и не жели то да буде. Овде се не броје литри, већ бербе, и свака је другачија.